| program paba „brod” | prijava na i! mailing listu | kontakt: info@indie-go.com |
2005-01-16
Indie-Go! top 20 godišnja lista 2004.
01. Franz Ferdinand - Take Me Out
02. Morrissey - First Of The Gang To Die
03. Interpol - Slow Hands
04. Kings Of Convenience - I'd Rather Dance With You
05. The Killers - Somebody Told Me
06. The Hives - Two Timing Touch & Broken Bones
07. Yeah Yeah Yeahs - Y Control
08. Franz Ferdinand - Matinee
09. The Von Bondies - C'mon C'mon
10. Maritime - Someone Has To Die
11. Ephemera - Bye
12. Phoenix - Everything Is Everything
13. 80's Matchbox B-Line Disaster - I Could Be An Angle
14. The Killers - Mr Brightside
15. The Libertines - Can't Stand Me Now
16. Nick Cave - Nature Boy
17. Seafood - Good Reason
18. The Dears - Lost In The Plot
19. Dogs Die In Hot Cars - I Love You Cause I Have To
20. The Thrills - Whatever Happened To Corey Haim
2004-12-06
Indie-Go! petkom u klubu Fili
Pored redovne „sedeljke” subotom u Radionici, Indie-Go! „diskoteka” počinje da radi petkom, tamo gde je i stala sredinom 2002. godine, u klubu Fili (General Ždanova 32, Beograd).
Ovog petka (10. decembra), otvaramo sezonu u Filiju sa „evergrin” indi hitovima i punom DJ postavom, ali i sa poklonima za najvernije posetioce i posetiteljke...
Početak je od 22h, a ulaz je besplatan!
2004-11-07
Rise Of The Eighties Matchbox B-line Disaster
The Eighties Matchbox B-line Disaster, Manchester Academy 3, utorak, 2.11.2004; oko 400 posetilaca
Već trećeg dana po svom ponovnom dolasku u UK imao sam zadovoljstvo prisustvovati mančesterskom nastupu jednog od (s pravom) najmarkantnijih alter rok bendova sadašnjice u Britaniji - The Eighties Matchbox B-line Disaster . Bend iz Brajtona (prestonice psichobilly-ja u Britaniji, što će ostaviti i te kakvog traga na muzici TEMBD ) nastupao je u „Mančesterskoj Akademiji” što je bio pretposlednji koncert u okviru turneje kojom predstavljaju svoj drugi album „The Royal Society” (Island) i koju završavaju dan kasnije nastupom u „Londonskoj Astoriji”.
Pre njihove svirke mogli smo videti dve predgrupe: Vatican OC, klasičan pank-rok „eighties” bend (prijatno iznenađenje), i Winnebago Deal, klasičan metal „disaster” bend koji je trebalo imati snage odslušati.
Početak glavnog šoua je bio oštar: četiri od pet prvih pesama su bili hitovi na prvu loptu. Tu su mesto našli i najnoviji, jasno politički motivisani singl „Rise of The Eagles”, pa onda najveći hitovi sa prvog albuma „Celebrate Your Mother”, „Psychosis Safari” (all time TEMBD favorit vašeg izveštača) kao i još jedna odlična pesma, takođe sa prvog albuma, „Whack of Shit”. Posle toga, koncert je malo (ali ne i previše) izgubio na brzini, ali ne i na težini. Tokom tog drugog dela koncerta TEMBD su izveli većinu pesama sa novog albuma uključujući odlične „Mister Mental”, prvi singl sa „Royal Society” (izašao još početkom godine), i „Puppy Dog Snails”, petu numeru sa istog albuma. „Regularni deo” koncerta trajao je oko 40 minuta. Sasvim u skladu sa dužinom pesama na oba albuma. Prvi, „The Horse of the Dog” (No Death, 2002.), ima 10 pesama i traje nepunih 26 minuta! Posle pet minuta relativno aktivnog dozivanja petorka je izašla i odsvirala još dve pesme, završivši svirku sa još jednim singlom sa početka karijere - „Fishfingers”. Generalno, nije odsviran samo jedan favorit publike - „I could be an Angle”, letošnji (stilski skoro čist psichobilly) singl sa upravo izašlog albuma.
Scenski nastup TEMBD je pravi alter rok nastup bilo koje podvrste (namerno izbegavam odrednicu „rock’n’roll”). Uostalom, zamislite koncert grupe na kome jedni pored drugih stoje i klate se (i mnogo više od toga) zajedno ljudi koji nose majice tako različitih grupa kao sto su Bauhaus, The Cramps, Iron Maiden, The Sex Pistols, Pixies, kao i da svako od prisutnih nađe u onome što čuje nešto za sebe i po svom ukusu! Pevač Gaj MekNajt (Guy McKnight) niti se ulaguje publici, niti je na bilo koji način provocira, osim ako u to ne uračunamo njegov blagi prekor upućen pred bis komentarišući mlako traženje istog: „Suviše ste opušteni za moj ukus.” Komunikacija sa publikom je čisto kroz pesme kao i kroz „stage diving”, prilikom jednog od kojih je MekNajt „otplivao” skoro do kraja sale, pa se posle „peške” vraćao. Član tehničke ekipe koji se za to vreme starao da kabl koji vodi do mikrofona (i time do pevača) bude iznad mase, doveo je, kako je to duhovito primetio jedan momak pored mene, tumačenje pojma „lead singer” na novi nivo (lead-povodac).
Nešto malo o samoj muzici TEMBD : ako bi se ikako mogla definisati, to je psychobilly-metal-dark-punk rock-noise. A opet, čini mi se da tu nikako nisu pobrojani svi pravci koji su na njih uticali. TEMBD su bend koji u svojim pesmama eklektički kombinuje sve ono najbolje od navedenih muzičkih pravaca i ne samo to, nego sopstvenom inventivnošću prosto ponovo osmišljavaju alternativni rok za prvu deceniju XXI veka. To su najavili i svojim prvim albumom iz 2002. godine, a sa „Royal Society” to samo potvrđuju. Pretenciozan komentar? Ne verujem!
Ako ijedan organizator koncerata u Srbiji pročita ove redove neka se smesta baci na posao, dok je dovođenje ovog benda još koliko-toliko jeftino (i u Engleskoj karta za njihov koncert košta relativno sitnih 9 funti). Kod nas bi ovakva svirka sigurno imala publiku.
Miloš Paunović
2004-10-26
Pola sata kvalitetnog programa je „all mapped out”!
Moj doživljaj sa koncerta The Departure održanog 17. oktobra u klubu „Night & Day” u Mančesteru (tema kao u osnovnoj školi).
Posle mora novih kvalitetnih bendova koji su se nedavno pojavili i u Britaniji i preko okeana, nisam mogla da pretpostavim da će ijedan moći da premaši brzinu uspeha Franca Ferdinanda. The Departure su to uspeli! Pre sedam meseci su se tek oformili, a već su potpisali za Parlofon i postali najpuštaniji bend u indi klubovima u UK!
Sve je to u redu, ali kada idete na koncert benda, a znate samo jedan njihov singl („All mapped out”) osećate veliku neizvesnost. Još veću brigu vam predstavlja činjenica da na sopstvenu odgovornost vodite još dvoje ljudi, koji su iz vaših usta prvi put čuli za The Departure koji nema veze sa avionima, vozovima ili autobusima. Tek neku sigurnost vam pruža izjava benda da su se muzički obrazovali na Depeche Mode, ranim U2, Suede, Bouviju i nezabaobilaznim The Cure.
Night & Day je jedan relativno mali prostor za koncerte, više-manje široki hodnik, koji se završava binom, a počinje šankom sa leve strane i di džej kabinom sa desne. Odlično osmišljeno!
Prva predgrupa, Ecuador, je bila subjektivno očajna. Zvučali su fenomenalno uštimovano, glas profesionalan, akustične gitare, ali je muzika bila toliko daleko od mog muzičkog ukusa da nisam mogla da ih slušam. To je bio neki akustični američki new punk, koji je zvučao kao kantri. Druga predgrupa je bila bliža mojoj muzičkoj orijentaciji, ali nedovoljno da se raspitam kako se zovu. Imali su dosta upliva osamdesetih i klavijature. Sad mi je, naravno, žao što se nisam potrudila da saznam ime, jer su bili stvarno dobri.
U proputovanju iz toaleta videla sam The Departure kako se penju na binu: Sem (Sem Harvi, gitara), Li (Li Ajrons, gitara i prateći vokali), Ben (Ben Vinton, bas gitara), Endi (Endi Hobson, bubnjevi) i pevač Dejvid (Dejvid Džons). Sva petorica dolaze iz Nortemptona, to su nam se odmah pohvalili. Kad sam ih videla pomislila sam, da su se oni prvi pojavili, svi bi mislili da ih Franc Ferdinand kopiraju. Mislim da vam je jasno kako izgledaju: odela, kravate, ozbiljni izrazi lica = umirene new wave osamdesete bez velikih frizura i mnogo šminke. Nema onog britanskog „homeless” izgleda sa iscepanim farmerkama, masnom dugom kosom i patikama kao The Music ili izgleda „vesele sedamdesete” kao Kings Of Leon. (Slušajte mene, ja kao Milka Babović kad komentariše klizanje, ako se nje još neko seća - ...klizačica u predivnom kompletu sa svetlucavim detaljima...).
Mislim da je jasno da muzika jeste ipak najbliža Interpolu, koji su pak malko „ukrali” zvuk od Joy Division. Definitivno su tu negde - idealni za mančestersko tmurno vreme. „All mapped out” je prošla fenomenalno kod publike, a „Be my enemy” je izlazila sledećeg dana kao singl. Bila sam krajnje razočarana što su svirali samo pola sata i nisu izašli na bis, ali kad pomislim da prošle godine nisu ni postojali nema razloga da ih krivim. Deluju samouvereno, dobro sviraju i vladaju scenom, a svaka pesma je malo umetničko delo. Moj lični favorit je „She's in stereo” (B strana singla „Be my enemy”). Zanimljivo je da pevač pozira kad vidi da neko slika. Ah, sujeta je čudna stvar!
Moji prijatelji takođe nisu bili razočarani kako su potrošili svojih šest funti. Njihov komentar je bio - da smo znali pesme, skakali bismo u prvom redu. Huh, kakvo olakšanje!
The Departure definitivno nisu „one-hit-wonder-looser-band”! Još će se čuti za petorku iz malog Nortemptona, a bilo ih je lepo videti pre nego što su postali „veliki”.
Ana Paunović
2004-09-30
Foto & Shiroko
Imaćemo elektro-pop specijal u velikom klubu Akademije 8. oktobra 2004. godine, u okviru koga će nastupiti dva beogradska benda koji neguju ovaj stil: Foto i Shiroko.
Foto je tročlana beogradska elektro-pop grupa nastala 2000. godine od članova sastava Lutke i Chiq toxic. Spajaju senzibilitet mančesterskog brit-popa sa čudnim ali veselim sinti zvukovima. Imali su veliki radijski hit "Kosmos Srbija" 2002. godine.
Shiroko je mlada beogradska postava osnovana 2002. godine. Ovi momci i jedna devojka predstavljaju jednu od najzanimljivijih pojava trenutno na domaćoj "sviračkoj" sceni. U njihovom nastupu su osetne primese shoegazing zvuka. Snimili su album pod nazivom "Strange people".
Pre i posle koncerta Indie-Go! didžejevi će puštati probranu staru i novu indie pop elektroniku: od Depeche Mode i New Order, preko Saint Etienne i Dubstar, do Fischerspooner i Royksopp...
2004-09-10
Indie-Go! i u Radionici, subotom
Pored Indie-Go! diskoteke koja nastavlja da radi petkom u malom klubu Akademije, od prošle subote je počeo da radi i Indie-Go! pab u Radionici (Rige od Fere 4, Beograd) gde se može čuti nešto opuštenija i sporija indie muzika, off varijanta, b-strane singlova i najsvežiji noviteti iz "nezavisne" i "alternativne" gitarske pop produkcije...
I sve to uz sedenje, razgovor i piće - subotom uveče od pola deset do pola dva u Radionici.
2004-08-04
Pročitaj i daj drugome da pročita!
Što se nas tiče, raspust je završen. :) Zakazujemo novo okupljanje za petak, 6. avgust. Mesto: Akademija, mali klub. Ulaz besplatan (za DŽ)! Širi dalje, širi dalje, širi dalje...
2004-07-14
Loveable arrogant bastard :)
Izveštaj sa koncerta Morisija u Mančesteru.
Iskreno, i kad smo saznali da ćemo deo života provesti u Mančesteru, poslednji od lokalnih velikana za kojeg smo se nadali da ćemo uspeti da vidimo uživo bio je Morisi. Razlog je, pod jedan, što čovek već niz godina živi u Los Anđelesu, a drugi, zato što nismo ni u snu mogli da predvidimo kada bi mogao da snimi novi album koji bi, je l’ te, svirkom promovisao. Moza je krajem maja bio čest gost na britanskoj TV. Davao je intervjue, pevao nove pesme i bio kao i uvek "loveable arrogant bastard"!
Koncert je bio u MEN (Manchester Evening News) Areni i rasprodat je pre dva meseca. Predgrupa su bili Franc Ferdinand koje je lično Morisi zamolio da gostuju. Možete da zamislite koliko su bili oduševljeni. Fenomenalno su zvučali, a odsvirali su ceo album. Slatki su. Ili što bi jedan naš "mancunian friend" rekao: "Izgledaju kao da su ih deca maltretirala u školi." Publika je bila previše šarena, i u iščekivanju Morisija, ali su Franc Ferdinand uspeli da je malo otkrave. Inače, mi smo ih konačno videli pošto smo greškom ljudskog faktora propustili njihov koncert 30. aprila u "Manchester Academy", pa se radovali... iha...
Opis bine: crna zavesa sa šljokicama svih boja i dužinom cele bine ogromnim slovima oivičenim crvenim sijaličicama ispisano "Morrisey" (tzv "Elvis" model). Pre nego što je ON ušao na scenu, pustio je muziku praćenu glasom koji je izgovarao sve ono što lično mrzi. Možete da zamislite koliki je to bio spisak. Settling some old scores! Na hiljade njih! "Pesma" je trajala bar pet minuta, ako ne i duže, a onda je izašao! Prva pesma - "First of a gang to die". Guranje, skakanje. Atmosfera je verno prenesena na MTV2 u kome je izvođenje te pesme na koncertu pretvoreno u spot. Malo kasnije - "Irish blood, English heart". Patetika, ali 'ajde, ipak, ako neko ima pravo na nju... A deca peeeeeeevaju: "Morisi, Morisi, Morisi..." kao na utakmici, a Moza odmahuje rukom i kaže: "Oh, stop it!". Naravno, palo je i čestitanje rođendana (bio je baš tog dana, 22. maja), što je on naravno propratio rečima: "You are kindness in itself. Now when I'm 29..." itd.
"Where did the time go? Why did the time go?" Muška polovina "autorskog tima" ovog izveštaja setila se momenta kad su njegov sadašnji kum i on kao petnaestogodišnjaci 1988. godine kupili "The Queen is dead" u izdanju RTV Ljubljana. Pustili su ploču na gramofonu kod njega u sobi i zauvek ostali jednim delom zarobljeni u stihovima vegetarijanca irskog porekla iz severnog Mankuniuma. I kada je nekoliko pesama posle toga taj isti vegetarijanac konstatovao: "The past never dies!", šta smo drugo mogli nego samo da se svim svojim bićem složimo. A nove pesme su stvarno dostojne te prošlosti. Imaju atmosferu "The Smiths" i mahom dobre reči. Naš favorit je "Let me kiss you" - prava tinejdžerska himna, melanholična, i prepuna frustracije. Fenomenalno! Naravno, uvek se postavlja pitanje šta jedan četrdesetsestogodišnjak ima sa tinejdžerskim frustracijama, ali jednom je neko lepo primetio da nikad neće biti Smitsa (pa samim tim ni Morisija) za domaćice.
"Rush & the push & the land that we stand on is ours"... Stare pesme koje je svirao su bile skoro kao da su vaši izveštači pravili spisak svojih omiljenih, a vrhunac ganuća je nastupio na početne taktove "Rubber ring"-a. Još jednom, beskrajno HVALA! Pa onda "Shoplifters of the World", pa malo da dirne mančesterce "Headmaster's Ritual"... Iz svog repertoara je svirao neizbežnu "Everyday is like Sunday" sa nepoznatom melodijom i rečima koji se lagano pretvaraju u prepoznatljivu melodiju, pa je "build-up" uzbuđenja bio potpun.
Jedino, ali stvarno jedino razočarenje, bila je publika u pozivanju na bis. Objektivno se nije moglo očekivati da će biti tako uzdržani u zahtevanju istog. Jesu svi znali da će Morisi doći ponovo na scenu, ali mogli su da budu malo ubedljiviji, pa i pored poznatog Morisijevog volim-mrzim odnosa sa samim gradom i ljudima u njemu. Verovatno je samo zato i svirao jednu jedinu pesmu kada je izašao na bis, ali hit - "There is a light that never goes out".
Da li uopšte treba pominjati da se tri puta presvukao tokom koncerta! Da je raskopčavao košulje (crna, bela na štraftice i crvena), kako već on samo ume. Pravi je pozer, ali ga delom i zato volimo. Volimo? Deminutiv!
"Don't forget the songs that made you cry, and the songs that saved your life..." But how on earth could I, anyway?
Ana i Miloš Paunović
2004-05-29
Koncert Autoparka
Sajt je konačno zaživeo. :) Za prve vesti imamo neke najave...
Indie-Go! vam u okviru svog specijala u velikom klubu Akademije 11. juna 2004. sa ponosom predstavlja mini koncert najboljeg beogradskog benda Autopark. Koga zanima kako izgleda najavni plakat neka klikne ovde ili na sličicu sa leve strane.
Takođe, uskoro očekujemo i ekskluzivni izveštaj sa nedavnog koncerta Morrissey-a u Mančesteru. Stay tuned for more rock'n'roll... :)
Ostale vesti: 1 2 3 4 5 6 7 8
© 1996-2017, Indie-Go! DJ Team