Te 1990. smo bili tinejdžeri kojima je jedino bilo bitno da možemo da uđemo na mufte u SKC ili Akademiju bez lične (koje još nismo imali). Da imamo love za girice u Poletu i da masni papir možemo da posadimo na nekom od zarđalih stolova bašte SKCa i zajedno žnjapamo iste. Da nekako skupimo kintu za vino ili pivo u jedinom tadašnjem dragstoru u Beogradu u podzemnom u Nušićevoj. I bilo nam je lepo.
Menjali smo i kupovali ploče, a sa snimljenim kasetama muvali devojčice. Po neke koncerte smo preskakali sa pomisli – ma doći će drugi put (tako sam uspeo Kejva da preskočim). Prve velike ljubavi smo tada sretali u svojim životima i bilo nam je lepo.
Smrad Miloševića se verovatno prilično osećao, ali nas to nije zanimalo. Po prvi put smo preskočili letovanje na Hvaru iz meni tada nepoznatih razloga. Nismo znali šta je to politika, nismo tada imali Vučiće i bilo nam je lepo.
Sa najboljim ortacima sam, krajem 80-tih, napravio bend koji je toliko puta menjao ime, da se više i ne sećam kako smo se sve zvali. Par puta mesečno smo odlazili na probe u Peticu studio u Zemunu i svirali dok nas ne isteraju jer nam je isteklo vreme, ali, bilo nam je lepo.
Danas sam uspeo da digitalizujem jedini snimak sa jedine preživele kasete sa jedne od proba za koju cenim da je bila sredinom te poslednje lepe godine. Iako je Paun bio pevač, tada je Žika uzeo mikrofon, Darko bas (umesto Miška koji se bolje snalazio sa foto-aparatom), Aca bubnjeve (koji je i najbolje umeo da svira svoj instrument) i ja na gitari. Pesma koju sam spasao od zaborava je definitivno, sa ove vremenske distance, imala težinu proročanstva. Od tada nam je bilo sve manje lepo…
Snimak je krš, koji je snimljen na krš kaseti, sa krš kasetofonom. Fotke je Miško uradio nekom drugom prilikom. A pesma je obrada The Stooges – No Fun